Stevica Arađanski voli automobile. Po struci je automehaničar, a najveći deo karijere je proveo kao profesionalni vozač. Vozio je razne automobile, različite marke, ali jedna mu je posebno prirasla za srce – zastava 750, popularni fića.
U njegovom dvorištu nalazi se tri automobila ove marke, sva tri u voznom stanju s kojima obilazi brojne “fićijade” i izložbe oldtajmera po zemlji, regionu i drugim zemljama Evrope.
Kao član auto-moto kluba “Veteran Novi Sad”, zahvaljujući društvenim mrežama i skupovima ljubitelja starih automobila, posebno fića, Arađanski svoje automobile održava u dobrom stanju, a njegovi ljubimci na četiri točka izazivaju veliku pažnju kako vozača, tako i policajaca koji vole da se fotografišu ispred automobilskog čuda jednog iščezlog vremena.
Kako kaže, prvog fiću kupio je osamdesetih godina, ali mu je ljubav prema tom vozilu donelo i problema.
“Družio sam se u mladosti s Ružicom Nešković, čuvenom ‘Letećom Novosađankom’. Ona je vozila relije, nekoliko puta sam išao s njom i tako sam preko nje ušao u taj svet. Prodao sam forda da bih 1977. kupio fiću kojeg sam ofarbao u metalik plavu boju i to je bio prvi takav auto u Novom Sadu. Imao je četiri maglenke i felne dolničarke za trke. Otac mi je dao trista maraka da odem u Trst da kupim farmerice, a ja sam kupio bregastu osovinu ‘abart 013’. Ubio me je od batina kada je saznao”, priseća se Arađanski.
Decenije rada za automobilskim volanima kao službenom vozaču nisu mu dale mnogo vremena da bi se posvetio svojoj pravoj automobilskoj ljubavi, ali je pre devet godina rešio da se vrati fići, kada je kupio belu zastavu 750 iz 1969. godine.
Fascinirala ga je pažnja koju je prethodni vlasnik poklanjao tom vozilu.
“Njegov prvi vlasnik, Vitomir, držao ga je u garaži kod mene u dvorištu. Svake subote pre podne izgurao bi auto, obrisao prašinu i upalio motor da radi. Onda bi seo na hoklicu, zapalio cigaretu i popio rakiju. Posle bi ga odgurao nazad u garažu i tako je bilo godinama. Kada je preminuo, njegova ćerka je prodala automobil meni”, navodi Stevica.
Bio je to fića iz prve serije sa vratima sa strane, haubom koja se otključava, sa standardnim motorom od 750 kubika bez vodenog hlađenje, sa običnim filterom za vazduh. Uz kupljeno vozilo nasleđena je i ručno pisana servisna knjižica.
“Polazak na more, pređena kilometraža, vreme provedeno u vožnji, sve je stari vlasnik beležio. Koliko para je utrošeno za održavanje. Čak je zapisao za koliko dinara je ugradio radio aparat 1974. godine, nakon pređenih 32.759 kilometara”, pojašnjava Stevica.
Sa novim-starim automobilom otisnuo se na brojne skupove i izložbe, prevaljujući hiljade kilometara. Učestvovao je na obaranju svetskog rekorda u Sloveniji kada je 147 fića bilo na jednom mestu, a tokom putešestvija imao je brojne zgode i nezgode.
“Jednom prilikom, dok sam išao hrvatskim auto-putem, ugledao sam audi A6 koji je stajao sa strane, jer je prokuvao. Šlepao sam ga 20 kilometara do benzinske pumpe. Srećom, pojavio se i policajac na motoru koji je uključio rotaciju i čistio prolaz pred nama. Bio je zaista neverovatan prizor”, priseća se Arađanski.
Kada se otisne na put, fićom, kako kaže, ne prekoračuje 75 kilometara na sat. Jer ipak stara mašina zahteva poštovanje. Kao automehaničaru, spreman je za izazove dugih puteva.
“Čekić, kombinirke, šrafciger, trinaestica i desetka ključ i parče žice je sve što mi je potrebno za popravku u slučaju kvara. Nedavno me je zaustavio policajac kod Beograda. Ne znam šta ga je više šokiralo, činjenica da imam gume kramponke, ili kutija prve pomoći iz 1969. godine”, govori kroz osmeh naš sagovornik.
Ljubav prema fići donela mu je brojna prijateljstva, pre svega iz zemalja bivše SFRJ, ali i dijaspori, koja pamti i voli malene automobile.
“U fiću ne treba puno ulagati, a uvek je atraktivan, ne samo kod nas, nego i svuda u Evropi. Neverovatno je koliko ljudi cene te automobile. Na susretima oldtajmera parkiramo kola u centru grada, ili organizujemo promotivne vožnje. Posle svi odemo na zajednički ručak. To je jedno opušteno druženje bez politike i priča se samo o fićama, ili o starim automobilima. Ako nekome treba neki auto-deo onda se ispomažemo i šaljemo delove jedni drugima. To su uglavnom ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan Slovenac je čak presvukao sedišta sa bojama trobojke i petokrakom. Ja pored volana držim staru jugoslavensku novčanicu od sto dinara. Uvek kažem da se fića voli, a ostalo se vozi”, zaključuje Stevica Arađanski.
