Pisac i predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković u razgovoru za Anadolu Agency govorio je o svom najnovijem romanu “Isusovi memoari”, koji je u određenom smislu tragični nastavak romana “Nož”. Prema njegovim rečima, tamo gde je roman “Nož” stao, zlo se ponovilo pedeset godina kasnije, s tim što pedeset godina kasnije nestaje, ne srpsko selo, koje istrebljuju komšije muslimani, nego nestaje muslimansko selo koje istrebljuju Srbi.
“Roman je pre svega svedočenje jednog malog, plemenitog čoveka, sjajnog fotoreportera o najvećem zločinu, a to je bilo ubijanje Jugoslavije i zločinima koji su pratili smrt te velike države. Taj hroničar je Srbin i on nije slep za balvane u srpskom oku, nije slep nimalo za velike zločine Srba, iako govori i o zločinima drugih. Njega pokreće ona Hristova misao ‘prvo izvadite balvane iz svoga oka, a onda pokažite na trun ili na balvan u oku brata ili suseda'”, rekao je Drašković.
– Ubistvo Jugoslavije
Objašnjavajući razloge za “ubijanje Jugoslavije”, Drašković je rekao da se odgovor ukratko nalazi u rečenici Ive Andrića, koji je koristio jednog mudrog muslimana, starca koji mu je rekao da “svakih pola vijeka, ovdje pametni ljudi zaćute, budale progovore, a fukara se uzdigne i obogati” i dodao:
“Bila im je pretesna ta prostrana država, pa su je razbili i raskomadali na batustane i sada smo svi skupa, bili u EU ili ne, zapravo male slamčice među velikim vetrovima, a dok smo bili u Jugoslaviji imali smo neku perspektivu da postanemo balkanska Amerika jer je svako od nas u toj Jugoslaviji mogao da bude i Srbin i Bošnjak i Hrvat, mogao da bude i pravoslavac i katolik i musliman. U toj maloj Jugoslaviji, to maloj govorim ironično, bilo je mesta i za veliku Srbiju i za veliku Hrvatsku i za veliku Bosnu i za veliku Sloveniju. Sada smo jadni, razbijeni, nikakvi i povrh svega toga zatrovani mržnjom koja će verovatno da traje nekoliko narednih generacija.”
Drašković je rekao da se u Srbiji “živi falsifikovana istorija” te da srpska verzija istorije, koju je nametnuo režim Slobodana Miloševića, a koja podrazumeva da su Vatikan, Berlin i Amerika želeli raspad SFR Jugoslavije još početkom devedesetih godina nije bila tačna i da se “niko nije upinjao da se spasi ta velika država kao što je to činila Amerika”.
“Da je ovde bilo pameti, da je bilo pameti pre svega u Beogradu, jer ipak je reč Beograda bila presudna i odlučujuća, mi bismo ušli u EU i NATO, Jugoslavija se nikada ne bi raspala, danas bi nas bilo blizu 30 miliona i bili bismo jedna od vodećih zemalja EU. Još devedesetih u BiH, ni među Srbima, ni među Muslimanima nema ni pet odsto onih koji su želeli da se rasturi Jugoslavija. Većinskog raspoloženja za ubistvo Jugoslavije nema ni u Hrvatskoj, nema ga ni u Sloveniji, ali ima predloga da Beograd pristane na reformisanje države. Predlog je došao iz Zagreba i Slovenije, Beograd je rekao ne. Posle toga, kako je mržnja napredovala i kako je počinjala pucnjava stigao je predlog o konfederaciji, Beograd je odbio i taj predlog”, iznio je Drašković svoja razmišljanja.
Navodeći da su tada tri naroda gurnuta u nesreću, “da isti jezik ubija isti jezik, da komšija ubija komšiju, da ujak ubija sestrića” i da je početkom devedesetih u Jugoslaviji bilo sedam i po miliona ljudi rođenih u mešovitim brakovima, Drašković je rekao da mi još i ne slutimo kakva nam se nesreća dogodila i dodao:
“Onda stiže depeša iz Amerike, stiže aber iz Amerike da je potpisan mir. Prvi put u istoriji ratovanja, koliko ja znam, sve strane su bacile puške. Više se jedan hitac nije čuo, što znači da ti nesrećnici koji su pucali jedni na druge, nisu ni želeli da to rade. I kada je stigla naredba da to ne rade, oni su od radosti prestali da se tuku jer su osećali da je to jedan besmisleni, surovi, samoubilački pokolj.”
– Pad Miloševića
Kao glavnog krivca za raspad bivše Jugoslavije Drašković je, ostajući pri svom stavu da “prvo izvadi balvan iz svog oka” označio Slobodana Miloševića i njegov režim.
Kao predsednik tada najveće opozicione partije, Drašković je 9. marta 1991. godine predvodio prve velike demonstracije protiv Miloševićevog režima, za koje je rekao da su “bile pokušaj da se ugasi fabrika smrti, što je bila televizija Slobodana Miloševića”.
“Bukvalno je vršila lobotomiju, ljudi su postajali nenormalni nakon gledanja tih montiranih slika sa televizije i huškanja na mržnju i mi smo zatražili da padne ‘TV Bastilja’, tamnica istine”, rekao je Drašković i dodao da sada ima onih koji misle da se toga dana u Beogradu, s obzirom da je došlo oko 100 hiljada ljudi, morao dogoditi srpski Bukurešt.
“Nažalost ovde je situacija bila potpuno drugačija, u Rumuniji je ogromna većina naroda bila protiv Čaušeskog, a u Srbiji je u tom trenutku tri četvrtine naroda bilo za Slobodana Miloševića, ljudi još nisu znali šta on smera i kakve krvave planove ima i oko razbijanja zemlje i svega ostalog. A što se tiče Srba, s one strane Drine, ja mislim da se na prste dve ruke mogu prebrojati oni koji nisu bogotvorili Miloševića. Na Trgu, u centru Beograda, 9. marta ’91. ja sam vodio jeretike, stotinu hiljada onih koji su u Slobodanu Miloševiću prepoznali najveću nesreću, a on je na nas goloruke poslao svu svoju silu”, ispričao je Drašković.
Nakon tih demonstracija smenjen je urednik televizije, ministar policije i svi uhapšeni su morali da budu pušteni iz zatvora, što Drašković u tom trenutku, ocenjuje kao maksimalnu pobedu. Kako je rekao, sledeća dva meseca čak je i na toj televiziji bilo normalnih i slobodnih izveštaja, ali je Milošević iskoristio taj “time out da se pripremi i dovede mnogo gore i veće majstore za laž”.
“Mi smo nastavili da se borimo. Sada naknadno saznaju ljudi u Bosni da nije Srbija baš bila ona za koju su mislili da je agresorska. Ja sam ovde vodio, svih tih godina, masovne proteste protiv rata, ratnih zločina, etničkih čišćenja, pre svega srpskih zločina. Nosili smo crni flor za Sarajevom, ja sam bio na čelu kolone kod Slavije, a začelje kolone je kretalo od zgrade Albanije, toliko je bila dugačka kolona žalosti sa crnim florom zbog bombardovanja i zbog ubijanja Sarajeva. Mislim da smo tada spašavali savest, dušu Srbije i celog srpskog naroda i demonstrirali smo protiv Miloševića tri meseca širom Srbije svakodnevno i na kraju je on pao od udaraca te pobune”, naveo je Drašković i dodao:
“Nije Srbija bila Milošević. Ali i oni koji su u ime Srbije ubijali, takođe su bili Srbija. Bilo bi najbolje kada bi se moglo reći ono što nije istina, da oni monstrumi koji streljaju pet,šest muslimanskih dečaka, a prethodno ih škropi svetom vodicom srpski sveštenik i daje im blagoslov, da uopšte nisu Srbi, ali i oni su Srbi.”
– Zločine ne pravdati zločinima
Komentarišući svoju nedavnu izjavu da je tokom granatiranja Sarajeva za vreme ratova vođenih devedesetih godina na prostorima bivše SFRJ, poginulo više civila, nego u Srbiji za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, Drašković je rekao da je “to opšte poznata činjenica” te da nju neće da čuju u Srbiji oni koji se drže stava da ne priznaju da je i srpska strana činila zločine i to velike zločine.
Drašković je istakao da mu se čini da je Milošević najveću nesreću napravio upravo Srbima, da je na taj način uvredio i obesmislio srpsku istoriju i objasnio:
“Uspeo je (Slobodan Milošević op.a.) da narod koji je u Drugom svetskom ratu zaista bio žrtva velikoga holokausta, koji su hrvatske ustaše počinili nad njim, pedeset godina kasnije svetu predstavi kao narod dželata. Ja sam nedavno boraveći u New Yorku doživeo šok, jedan taksista poreklom iz Gane pitao me je odakle sam, ja sam rekao iz Srbije, on je uzviknuo ‘Serbia – Srebrenica’. E, to je nama napravio Slobodan Milošević i niko ko ima ičeg ljudskog u sebi, ko ima trunku pameti ne može to da negira, niti da taj, niti druge zločine umanjuje, niti pak da ih opravdava zločinima drugih nad Srbima.”
Upitan da li bi poseta Srebrenici na 20. godišnjicu, nekoga od srpskih zvaničnika, gde je do sada otišao samo Boris Tadić da oda počast žrtvama genocida, pomogla da se poboljšaju odnosi kada je u pitanju taj deo prošlosti koju delimo, Drašković je naglasio da su to sve pojedinačni slučajevi te da smo svi veoma daleko od toga.
Govoreći da je nakon najvećeg zločina u istoriji sveta, koji je počinjen u ime jedne nacije, u ime nemačke nacije, po ujedinjenu Nemačke, odmah ispred zgrade novog Bundestaga podignut Memorijal Holokaustu te da sada kada bilo koji nemački poslanik pogleda kroz prozor, on vidi taj Memorijal, koji ga opominje na veliki zločin koji su neki Nemci učinili u ime nemačkog naroda, Drašković je rekao:
“Sada zamislite da nam Nemci budu uzor, pa da pod prozorima srpskog Parlamenta bude memorijal Srebrenici, da pod prozorima hrvatskog Sabora bude memorijal Jasenovcu ili da pod prozorima bosanskog Parlamenta bude memorijal poubijanih u jami Ražani do ’41. godine u Hercegovini, gde je nekoliko hiljada ljudi masakrirano, to bi značilo da smo napokon zadavili svoje zlo. Svi. Ali, daleko smo mi od toga, daleko. Mnogo je ovde još onih koji razmišljaju kao pripadnici jednog plemena u Africi, pa na pitanje šta je dobro, odgovaraju veoma je dobro kada mi napadnemo susedno pleme, pa ih poubijamo i opljačkamo, a šta je zlo, e tada je odgovor da je zlo i zločin ako njihovo pleme to isto učini nama.”
– U Srbiji nikada nije rečeno da treba da se poštuje Haški tribunal
Govoreći o odnosu Srbije u saradnji sa Haškim tribunalom, Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, Drašković je istakao da je ta saradnja imala svoje etape, ali da “nikada nije bilo propagande koja bi kazala da je obaveza da se ide u Hag i da mi taj sud poštujemo, da ga nema mi bismo im sudili zbog nas i naše dece, zbog nevinih žrtava”.
Komentarišući da li javni nastupi haškog optuženika Vojislava Šešelja mogu da naruše odnose u regionu, Drašković je rekao:
“Ako ti glupost nabaci loptu, ne smeš ni da je primetiš, a ne da skačeš i postižeš gol. Kada je taj čovek pušten iz Haga iz humanog razloga, da se leči, ja sam se kao čovek obradovao toj odluci jer je kancer u pitanju, a ovde su vriskali da je ta odluka zapravo rušenje Vlade Srbije. Sada, kada stiže odluka da se vrati u Hag taj isti čovek, opet je histerija da je to rušenje Vlade Srbije. Ima nekada situacija kada čovek mora ćutati, kada mediji moraju ćutati i da se sve to događa, onda ni taj čovek ne bi pričao što priča jer bi ubrzo shvatio da nema ko da ga čuje.”
– Žrtve lobotomije
S obzirom da je jedan od prvih i retkih u Srbiji koji je rekao da treba prihvatiti realnost vezanu za Kosovo, Drašković je objašnjavajući to rekao da “ne dozvoljava da bude žrtva lobotomije” te da Kosovo u ovom trenutku priznaje ogromna većina članica UN-a, ogromna većina članica Evropske unije i da se taj broj neće smanjivati, već samo povećavati i dodao:
“Neću da budem jedan od onih koji negira tu stvarnost i koji je poriče. Vi možete da budete očajni što je to tako, ali ne možete da negirate da je to tako. Ne mora da usledi ni formalno priznanje Kosova od strane Beograda, niti ko to traži. Priznajmo realnost i uspostavimo svestranu, apsolutnu normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova, između Srba i Albanaca.”
