Proslavljeni srbijanski fudbaler Dušan Savić tvrdi da je rukovodstvo Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine napravilo pravi potez dovođenjem Duška Bajevića na kormilo reprezentacije. U ekskluzivnom razgovoru za Anadolu Agency (AA), bivši as Crvene zvezde i reprezentacije nekadašnje SFR Jugoslavije govorio je u superlativima o svom bivšem saigraču iz državnog tima.
„Duško je ostavio neizbrisiv trag u našem fudbalu i to igrajući za klub koji nije bio u vrhu jugoslovenskog prvenstva. Zajedno sa Marićem i Vladićem nosio je Velež i uvek bio tvrd orah za članove ‘velike četvorke’. U reprezentaciji je svaki put bio na visini zadatka i jedan od najzapaženijih aktera na terenu. Na stranu fudbalski kvaliteti, Bajević je pre svega bio izuzetan gospodin. Svojim stavom i ponašanjem apsolutno je zaslužio nadimak ’Princ sa Neretve’”, rekao je Savić i dodao da bi bio presrećan ukoliko Duško sa Bosnom i Hercegovinom izbori plasman na Evropsko prvenstvo:
„Želim mu svu sreću ovoga sveta. Duško je veliko ime bosanskog, jugoslovenskog i grčkog fudbala. Verujem da će njegovo iskustvo biti od neprocenjivog značaja u baražu protiv Severne Irske. To je specifična utakmica, igra se samo 90 ili 120 minuta i nema prilike za popravni. Isto tako i u eventualnom finalu protiv Republike Irske ili Slovačke. Duško zna fudbal, to nije sporno. Ali, nije sve u njegovim rukama. Videćemo na koje će igrače moći da računa i u kakvoj će formi oni biti do 26. marta. Protivnik nije nimalo naivan, Irci su umeli da pomrse račune mnogo kvalitetnijim reprezentacijama od Bosne i Hercegovine. Nisam se dugo čuo da Duškom, ali se nadam da ću uskoro imati priliku da ga pozovem i da mu čestitam plasman na Evropsko prvenstvo“.
Možda će i Duško Bajević tom prilikom uzvratiti sa čestitkama svom velikom prijatelju iz Srbije.
„Ne znam šta bih rekao o šansama Srbije. Svakako da želim svim srcem pobedu protiv Norveške jer bi nam to obezbedilo spektakularnu utakmicu četiri dana kasnije u Beogradu protiv Škotske ili Izraela. Ali, danas je svaka prognoza nezahvalna. Nisam siguran da imamo dobru atmosferu oko reprezentacije. Nedostaje nam više energije na tribinama. U naše vreme se znalo, kada igra nacionalni tim, stadion je pun, vijore se jugoslovenske trobojke, publika nosi igrače i bukvalno smo leteli na terenu. Danas to nije slučaj. Sever i jug su sablasno prazni, a oni su okosnica navijačkog jezgra. Mi smo jedna od retkih nacija na svetu koja nema kulturu navijanja za državni tim. Meni je to nepojmljivo. Moramo svi zajedno da radimo na stvaranju zdrave klime u srpskom fudbalu i na povratku kulta reprezentacije. Onog trenutka kada budemo voleli svoj nacionalni tim kao što se Jugoslavija volela u moje vreme, moći ćemo da računamo na neki veći uspeh Orlova“, kazao je Savić.
Pred utakmicu baraža za EURO 2020 u Oslu, javnost u Srbiji najviše očekuje od Aleksandra Mitrovića i Dušana Tadića.
„Ništa nam ne znači da se oslonimo na formu dvojice ili trojice igrača. Moramo kolektivno da budemo na besprekornom nivou i da funkcionišemo kao celina. Napadači zavise od igre celog tima. Mitrović ne može sam sebi da centrira za gol. Čak ni jedan Lionel Mesi ne rešava utakmice individualnim perfomansom, nego ima ekipu saradnika koja mu pomaže i koja je od njega napravila to što jeste. Dakle, timski rad. Slažem se da su Tadić i Mitrović u ovom trenutku najvažnije poluge u timu Ljubiše Tumbakovića, ali im je neophodna podrška ostatka tima“, smatra Savić, naglasivši da se želja i posvećenost podrazumevaju kada je reč o državnom reprezentativcu:
„Jedno je kada u medijima izjavite da ćete se boriti do poslednje kapi znoja, a drugo kada izađete na teren i kada počne utakmica. To mora da se oseti. Da svi na stadionu vide da si sa reči prešao na dela. Da selektor, članovi stručnog štaba, navijači, gledaoci kraj malih ekrana steknu utisak da si zaista spreman da izgineš za ekipu. Onda se ta energija prenosi na tribine, a sa tribina na kompletnu fudbalsku Srbiju. Zvezda je na krilima te energije napravila rezultate protiv Liverpula, Napolija, Olimpijakosa… Čak su i naši stranci postali pravi zvezdaši. Govorim o Donaldu, Kangi i toj ekipi, ne o ovima sada. Delovalo je kao da su odrasli na Marakani, jer se ta energija prenela i na njih“.
Duleta Savića ne vežu lepe uspomene za reprezentaciju Norveške.
„Bili smo u istoj grupi u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1984. godine i izgubili smo u Oslu sa 3:1. Norveška tada nije bila ovo što je danas, ali nije bila ni tako loša. Imali su četiri, pet igrača iz nemačke i engleske lige, teren je bio težak, blatnjav, padala je neka kiša i uslovi nisu bili nimalo povoljni za našu ekipu. Selektor je bio Toza Veselinović, koga sam ja jako voleo i znam da je i on mene veoma cenio, ali tvrdim da je te večeri mogao i morao da sastavi mnogo bolji tim. Postigao sam jedini gol za našu reprezentaciju i žao mi je što rezultat nije bio pozitivan jer bih u tom slučaju odigrao još mnogo utakmica za reprezentaciju. Ovako se ispostavilo da je duel u Oslu bio moj poslednji nastup u dresu državnog tima“, pričao je Savić.
Norvežani su tada imali Harajdea, Toresena, Lunda, Oklenda… Danas imaju Halanda, koji rešeta mreže u Bundesligi i deluje prosto neukrotivo.
„Za sve ima leka. Ako zaustavite jednog Mesija, zašto ne biste i Halanda. To je jedno veče, jedna utakmica, sat i po fudbala… Nema izrazitog favorita, zavisiće i od raspoloženja, trenutne forme, atmosfere… Mi smo sredinom ’sedamdesetih’ odigrali očajnu utakmicu u Madridu protiv Reala, jer smo se dan ranije preforsirali na treningu. U revanšu smo bili potpuno druga ekipa pred 100.000 ljudi na Marakani. U takvom grotlu, slabiji uvek ima šanse protiv jačeg. A ne vidim da između Srbije i Norveške postoji neka bitna razlika u kvalitetu. Dakle, samo hrabro. I srce na teren“, govorio je Savić.
Prvi fudbaler u Jugoslaviji kome su navijači skandirali i ime i prezime nema dilemu kada ga pitate ko od aktuelnih napadača iz regiona podseća na Duleta Savića.
„Pa Mitrović. Doduše, u jednom delu, ne sve. Pre svega u igri glavom i načinu na koji je formiran kao centarfor. Ima ta karakteristična kosa kretanja, dijagonale, dobro se otvara… Ne podseća samo na mene, već na većinu napadača iz tog perioda. Mi smo tako igrali“, mišljenja je Savić.
Iako je svega šest meseci proveo pod trenerskom palicom Vujadina Boškova u Sportingu iz Hihona, Dule Saviće ne zaboravlja čoveka koji je obeležio jednu epohu jugoslovenskog, španskog i svetskog fudbala.
„Viđali smo se i kasnije kada sam igrao u Kanu, a on trenirao Sampdoriju. Ja sam sinu dao ime po Vujketu. A on mi se revanširao kada je unuka nazvao Dušan. Inače, zet mu je Italijan, jedan divan čovek, Antonio… I ja sam znao da je mali dobio ime po meni, ali Vujke se često šalio da Antonio voli srpsku istoriju i da je sina nazvao po Caru Dušanu. A ja mu kažem ’čika Vujke, Antonio je čuo samo za jednog cara, ali onog fudbalskog’. Vujadin Boškov je ostavio neizbrisiv trag u mom životu i u mojoj fudbalskoj karijeri“, rekao je Savić.
