Ostao je upamćen po golu koji je srušio Nemce na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Te iste, 2010. godine, dosegao je vrhunac karijere potpisivanjem ugovora sa slavnim Liverpulom.
U razgovoru za Anadolu Agency (AA), nekadašnji srpski reprezentativac Milan Lane Jovanović najpre se osvrnuo na briljantnu partiju svog zemljaka Dušana Tadića u meču Lige šampiona protiv Real Madrida:
“Impresioniran sam Dućinim izdanjem na stadionu Santijago Bernabeu, mada me i Ajaks prijatno iznenadio. Odigrali su vrhunsku utakmicu i obradovali sve one neutralne ljubitelje fudbala kojima je postalo monotono da gledaju Real svake sezone u završnici Lige šampiona. Za mene je to velika pobeda fudbala, a naravno da sam ponosan na činjenicu da je apsolutni junak susreta bio momak koji je ponikao u Vojvodini. Dakle, u istom klubu kao Miloš Krasić, Gojko Kačar, Sergej Milinković-Savić, ja i mnogi drugi”.
Mediji širom sveta pišu bajke o igri Ajaksa i majstorijama Dušana Tadića. Srbin je s dve genijalne asistencije otvorio vrata velike pobede, a zatim fenomenalnim pogotkom stavio tačku na evropsku vladavinu Reala koja je trajala tačno 1.011 dana.
“Holanđani su nekako predodređeni da pokreću revoluciju u fudbalu. Krojfova generacija je svojevremeno pomerila granice i ušla u istoriju osvajanjem tri uzastopna Kupa šampiona. Sada su se vremena promenila, fudbal je davno izašao iz sportskih okvira i pretvorio se u biznis u kome se vrti ogroman novac. Samim tim, podvig Ajaksa još više dobija na značaju, jer su deklasirali mnogo skuplji i kvalitetniji tim. Moram da se ogradim i da kažem da mi ova generacija Reala deluje istrošeno. Dugo su već na velikoj sceni, kao da im je ponestalo motiva i zato me ne iznenađuje što su doživeli krah na svim frontovima. Zidan i Ronaldo su na vreme osetili šta se sprema i potražili nove izazove u karijeri. Naravno, sve ovo nimalo ne umanjuje ogroman uspeh Ajaksa i rapsodiju u Madridu koja je zadivila kompletnu fudbalsku javnost širom sveta”.
Ne dešava se često da renomirani francuski listovi “Lekip” i “Frans fudbal” nekom fudbaleru dodele “desetku” za učinak na terenu. Tadić je tek deseti u istoriji kome je ukazana ta retka privilegija:
“Odigrao je meč karijere. Za takve role potrebno je da se namesti mnogo faktora. Od ambijenta na stadionu, značaja utakmice, razvoja situacije, do kvaliteta protivnika. Naravno, neophodno je i nadahnuće kao osnovna komponenta bravurozne partije. Komentarišući rezultate srpske reprezentacije u poslednje vreme, uvek sam apostrofirao talenat Duće Tadića i smatrao ga ključnom figurom u taktici selektora. On poseduje taj fudbalski šmek koji pravi razliku na terenu. Pokazalo se to i kod Slavoljuba Muslina u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Tu se potpuno oslobodio i naslutio sav svoj potencijal, a ovo u Madridu je na neki način kulminacija i maturski rad. Nije mogao da poželi bolju lokaciju i atraktivnijeg protivnika za demonstraciju svojih kvaliteta od legendarnog Bernabeua i najtrofejnijeg kluba na svetu”.
Svima je upalo u oči da se Tadić nije preterano radovao posle gola kojim je definitivno rešio pitanje pobednika i trasirao Ajaksu put ka četvrtfinalu Lige šampiona:
“Ne bih rekao da Duća nije taj tip koji ne ume da ispolji emocije i da poludi od sreće kada zatrese mrežu. Možda samo na prvi pogled deluje mirno i staloženo, ali je vrlo energičan i ume da se obraduje. Čuo sam da je u toj situaciji bio zbunjen, jer je mislio da Realu i dalje treba samo jedan gol da bi prošao dalje. Znam i za njegove simpatije prema kraljevskom klubu koje datiraju još iz perioda kada je Peđa Mijatović žario i palio svetskim fudbalom. Kada je reč o radovanju, moram da kažem da sam jednu jako važnu stvar naučio od bivšeg selektora reprezentacije Vladimira Petrovića Pižona. On je umeo da kaže ‘koji se đavo radujete, samo bezveze trošite kalorije i energiju za nastavak utakmice’. Sada iz ove perspektive, mislim da je potpuno u pravu. Kada se postigne gol, sudija ne svira kraj. Igra se i dalje. Te Pižonove reči su zlata vredne. Ja sam par puta mogao da nastradam tokom proslave gola. Recimo, protiv Nemačke na SP u Južnoj Africi kada sam upao u kanal ili posle pobedonosnog gola za Standard u 90. minutu velikog derbija s Anderlehtom. U maniru Matea Parlova, poleteo sam u publiku i rizikovao ozbiljne posledice zbog stampeda navijača. Srećom, preživeo sam”.
Jovanović je tokom karijere delio svlačionicu s mnogim igračima iz našeg regiona, ali jedan od njih zauzima posebno mesto u njegovom srcu:
“Dario Srna je momak koji se rađa jednom u sto godina. Igrali smo zajedno u Šahtjoru iz Donjecka, čak sam živeo kod njega u periodu tranzicije, dok sam se selio i sređivao novi stan. Čovek me je zadužio za sva vremena. Na stranu igrački kvaliteti koji su zaista neosporni, ali ja bih istakao ljudske osobine koje njegovoj ličnosti daju posebnu dimenziju. Mnogo voli našu muziku, družili smo se, podržavali jedan drugoga. Nažalost, nismo više u kontaktu. Putevi su nam se razišli, ponekad ga pozdravim preko zajedničkih prijatelja. Vidim da je sada u Kaljariju, voleo bih da dođem do njegovog broja telefona i da ga čujem posle toliko vremena. U svakom slučaju, mnogo je važnije ono što nosim u sebi kao uspomenu na druženje s tim divnim čovekom i velikim drugom”.
Za godinu dana koliko je proveo na Enfild Roudu, popularni Lane nije ostavio dubok trag. Odigrao je 19 utakmica i postigao dva gola, jedan protiv Steaue u Ligi Evrope i jedan protiv Nortemptona u Liga kupu Engleske. Ipak, ako bi vratio vreme i ponovo došao u priliku da potpiše za Liverpul, ne bi imao ni najmanju dilemu:
“Ne poznajem tog fudbalera na svetu koji je spreman da odbije Liverpul. Meni se kockice nisu složile. Rafa Benitez je otišao pre početka sezone, ja praktično nisam odradio nijedan trening s trenerom koji je insistirao na mom dolasku. Ne mogu da grešim dušu, Hodžson je takođe bio maksimalno korektan i pružio mi je šansu u prvih nekoliko utakmica. Namestilo se da dva najbolja igrača, Fernando Tores i Stiven Džerard, baš u tom momentu budu u lošoj formi što se odrazilo na celu ekipu. Imali smo prosečnu sezonu, osvojili tek šesto mesto u Premijer ligi i ispali u oba kup takmičenja već u prvom kolu. U FA kupu od Mančester junajteda i u Liga kupu od Nortemptona. Za utehu ostaje to učešće u Ligi Evrope gde smo bez problema prošli grupu, zatim izbacili Spartu iz Praga i neočekivano ispali od Brage. Najviše mi je krivo što posle mečeva sa Napolijem i Steauom, u kojima sam pružio svoje najbolje partije u dresu Liverpula, nisam dobio šansu da u kontinuitetu odigram još nekoliko utakmica. Ali, ne žalim. Onaj osećaj kada zagrmi ‘You’ll never walk alone’ na prepunom Enfildu ne bih menjao nizašta na svetu”.
Ne dobija svaki fudbaler priliku da zaigra u istom timu sa Džerardom, Toresom i Luisom Suarezom:
“Džerard je osoba za primer. On me je i sačekao s Rafom kada sam potpisivao ugovor. Došao je da mi poželi dobrodošlicu i to je za mene bio poseban trenutak. Te sezone nije bio na svom nivou, ali ono što je pokazivao na treningu za mene je bilo fascinantno. Izdvojio bih pas i šut kao njegove osnovne odlike. Plus ono lidersko što je nosio u sebi i što ga je učinilo ikonom kluba. Stivi Dži je brend, dete Liverpula. Institucija i kapiten za sva vremena. Ironijom sudbine, njegova greška protiv Murinjovog Čelzija je koštala ‘crvene’ titule pre par sezona. Sada su opet u prilici da se bore za prvo mesto, za njih je važnije da budu šampioni Engleske nego da osvoje Ligu šampiona. Nije prirodno da jedan Liverpul toliko dugo čeka na šampionske počasti. Što se tiče Toresa, nadimak govori sve – ‘El Ninjo’. Uvek je bio blage naravi, umeren i uzdržan. Nikada s njim nije bilo neke neprijatne situacije. A na terenu zver. Najviše mi je prijalo da igram s njim u tandemu. Bio je prototip modernog špica. Moram da pomenem i Maskerana, iako sam sa njim odigrao samo jednu utakmicu, tu prvu protiv Arsenala. On je odmah posle toga otišao u Barselonu. Veoma mi je drag. Baš mi je pred taj duel s Arsenalom dao korisne savete i pomogao mi da prebrodim početnu tremu. Bio je brz, hitar, agresivan. Skroman tehničar, ali je odrađivao posao. Kada sam dolazio u Liverpul, sportski direktor Eduardo Marsija mi je njega apostrofirao kao igrača koji je zlata vredan za ekipu i na koga čovek uvek može da se osloni”.
Specijalno poglavlje u karijeri Milana Jovanovića zauzimaju nastupi za reprezentaciju Srbije. Debitovao je na bravurozan način, golom protiv Finske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine:
“Na sjajnu asistenciju Danka Lazovića koji mi je lucidno ostavio loptu petom i omogućio mi da rutinski zatresem mrežu. Tadašnji selektor Havijer Klemente je dva puta dolazio lično da me gleda u prvenstvu Belgije i presudilo je to što sam dao pobedonosni gol u velikom derbiju protiv Anderlehta. Zahvalan sam španskom stručnjaku, ali me najlepše uspomene vezuju za njegovog naslednika na klupi Radomira Antića. To je trener koji je oplemenio moju karijeru i koji zauzima posebno mesto u mom srcu. Jedini je imao hrabrosti da mi pruži šansu protiv Litvanije i da se odupre pritiscima čelnika jednog srpskog kluba koji su vršili pritisak da ubaci u tim njihovog fudbalera koji je morao da se proda u inostranstvo. To je bila prekretnica, odigrao sam odlično i ustalio se u startnoj postavi reprezentacije. Zato je Antić posebna figura u mom životu i zauvek će ostati prijatelj moje porodice”.
Nema dilemu koji mu je najlepši, a koji najdraži gol u reprezentativnoj karijeri:
“Najlepši je onaj protiv Rumunije u Beogradu, kontra nogom, kada smo izborili plasman na Svetsko prvenstvo. A najdraži svakako onaj protiv Nemačke u Južnoj Africi. Srpski narod tradicionalno ne gaji dobre odnose s Nemcima i čekali smo četiri decenije na tu pobedu. Čak sam pre utakmice rekao Marku Marinu da ne zapinje previše, iako u tom trenutku nisam bio siguran da vuče poreklo iz naših krajeva. To je trijumf koji ostaje za sva vremena u analima srpskog fudbala. Jesam ja postigao gol, ali Stojketu pripada najviše zasluga, jer je odbranio penal i skinuo još nekoliko zicera u finišu utakmice. Krasa je takođe odigrao utakmicu života, u nemačkim medijima je dobio najvišu ocenu. Posle se dogodila Australija i to je najbolnija tačka u mojoj karijeri. Dizali smo formu za nokaut fazu i sve se nekako nameštalo da doguramo daleko. Protiv Gane stidljivo, protiv Nemačke znatno bolje i protiv Australije najbolje. To prvo poluvreme je bilo za udžbenike. Moćno, kompaktno, stabilno, tehnički izuzetno, komunikacija fantastična, protok lopte brz, nepogrešiv… Žigić šansa, Krasa šansa, Bane šansa… Trebalo je već na poluvremenu da vodimo tri-četiri razlike. I onda totalni slom u nastavku. I dan danas kada se iznerviram na Krasu na malom fudbalu kažem ‘stalno ti je neko kriv’. Ali to su trenuci koji lome utakmice i koji lome karijere čitave jedne generacije”, iskren je na kraju razgovora za Anadolu Agency (AA) bivši srpski reprezentativac Milan Jovanović.
