Zoran Kostić Cane je harizmatični frontmen i jedan od osnivača benda kojeg i ne treba posebno predstavljati. Jer, radi se o onoj vrsti muzičara za koje je svako čuo, ali i koje publika ili obožava ili ne podnosi. Dakle, sredine nema. Iako vidno iznerviran i ne pretjerano raspoložen, a što je rezultat pitanja i bahatosti novinara koji je prije nas razgovarao sa njim, Cane je strpljivo odgovarao na pitanja koja smo mu spremili između dva koncerta, onog u Sarajevu i par sati prije nastupa u Banjaluci. S obzirom na to da se radi o tridesetogodišnjem jubileju Partibrejkersa, tema razgovora se sama nametnula.
Kako je bilo u Sarajevu?
Pa, dobro je, morali smo malo da idemo okolo. Ali, je zato svirka u Sarajevu bila odlična, koncert je bio fenomenalan. Fe-no-me-na-lan! Kao uostalom i onaj u Beogradu.
Trideset uspješnih godina je iza vas. Kako gledate na taj period?
Ne znam ni šta sam planirao. Ono, znaš, to ide samo od sebe, to nema veze sa životom. Mislim, kako ćeš ti nešto da planiraš u ovoj zemlji. Tako da, eto, trideset godina je prošlo… Kao kad si klinac, pa ideš na one prakse u kojekave radne organizacije i vidiš onaj pakao u kome radnici žive. Tu upadneš sa nekih četnaest godina i u fazonu si: „Samo da ne završim tamo!“ Jer , to je stvarno bila katastrofa. A onda vidiš da to što radiš neko hoće da sluša, može da se živi od toga i može da se živi za to.
Zar bend nema baš nikakve planove?
Nemamo planove, osim da završimo ploču koju smo počeli. Nešto smo uradili, imamo nekih dvanaest, trinaest stvari i za taj repertoar mislimo da je to nešto najbolje što smo uradili do sada. Tako svaki bend misli, uglavnom. Samo da nas zdravlje posluži i sve će biti u redu.
Kažete da se može živjeti od muzike, kako to izgleda danas?
Znaš šta, teško je. Mi na primer nemamo nikakve sponzore. Jako malo je sponzora bilo za ovaj beogradski koncert i sve to. Ne utrkuju se ljudi baš nešto da nam izdaju ploče i da nam pomažu. Sve sami plaćamo sebi, uvek. Ali, ako ne pomogneš sam sebi, niko ti drugi neće ni pomoći. Hteli smo mi da pravimo i neke kompromise, pa onda shvatiš da su ti kompromisi toliko glupi da o tome ne treba ni razmišljati. Oni hoće da ti naprave nekakvu atmosferu nekog naizgled bezizlaza i da te primoraju na nešto. Ali ne mora se ništa, sve je to glupost. Najvažnije je biti iskren, imati dobre pesme. Publika je tu, vodi te, dolaze različite generacije na koncerte, od klinaca do ljudi od šezdeset godina.
Možda i narednih trideset godina u muzici?
Ne verujem baš da ću biti još trideset godina baš… Ma, samo da je zdravlja, mentalnog i fizičkog. U ovoj zemlji i ovom regionu gde ne postoji promocija života, nego nekog anti-života bitno je da glava ostane čista, da glava radi, da srce ostane čisto. I živeti za one oko tebe.
Koji je bio Vaš metod da izađete na kraj sa tih proteklih trideset godina?
Ima metod, nemoj da si alav prema životu, jer život može da ti da nešto, ali i uvek da ti uzme ono što ti je dao. Znaš, čim nešto dobiješ, istovremeno gubiš i pomalo od sreće.
Sa ove distance, kakav bi savjet dao bendovima koji tek počinju da grade karijeru?
Da veruju u ono što rade, a to znači da istraju, da shvate to kao jednu veliku avanturu, kao životni poziv. Ne da shvate to kao da l’ će da imaju cure i da li će neko da zna za njih u društvu u kojem se kreću, nego da se posvete svemu tome. Muzika je najveća stvar, jer u čoveku izaziva vitalnost. Ako se čovek na vreme ratosilja nepotrebnog „prtljaga“, nebitno da li je to droga, alkohol ili nešto treće… Evo, Žika Jelić je primer čoveka koji ima sedamdeset godina i, mislim… Izgleda neviđeno dobro. Zdrav odnos prema životu, znaš… U zdravom odnosu prema životu, preživećemo Golgotu.
Većina mladih bendova danas pokušava da izgradi neki prepoznatljiv imidž u kontekstu izgleda, šta mislite o tome?
Da se dođe do uspeha postoje različiti načini, ali oni koji nas upoznaju vole nas ovakve kako izgledamo. Sad ću da ti objasnim. Kad si mlad sve ti lepo stoji, ide sve samo od sebe. Ali nije važno ono spolja, već iznutra. Važna je poruka, šta ćeš ti da daš publici, o čemu će oni da razmišljaju. Probuditi tu ljubav, a da ti oni daju snagu kada ti treba. Pesma je najvažnija. Svuda prođi, pesmi dođi.
Nemate problema sa provociranjem publike?
Što bi se plašio, pa to je publika?
Šta stoji iza tog prozivanja?
Svako javno delovanje mora da ima i didaktičkog u sebi, znači neki vaspitni karakter. Ako smo mi pomalo nevaspitani hoćemo da publika nasuprot toga bude OK. Elem, sve što si stariji, a mi imao i decu, hoćeš da utičeš na tu publiku i da im kažeš „Nemojte da vas prevare, pamet u glavu“. Kad daješ intervju da ne bude svo vreme neka zajebancija koja nema veze, koja ima veze samo sa prazninom; da kažeš nešto suštinski, jer jedna rečenica, jedna reč, koja u mladom čoveku pobudi razmišljanje i odvede ga prema nečem boljem i korisnijem, znači da je naš zadatak izvršen negde. Sad je na njima da razmisle o sebi, jer na ovim prostorima mladost se brzo potroši.
Postoji li neko kome se Vi divite?
Divim se svakom normalnom čoveku, koji svoju porodicu drži na okupu, koji ima snagu umešnosti da ne poveruje u sve ove smicalice, na ovu glupost koja se stalno servira i koja stalno ubeđuju čoveka da je sve tako. Ovo je nerealan svet u kojem mi živimo, ovo je svet tuđih interesa koji hoće da manipulišu sa tobom.
Šta biste poručili onima koji sada ovo čitaju?
Vi koji doživljavate distorziju, čuvajte se kontuzije. Svako dobro, pamet u glavu. Najveća vrednost je biti vlasnik svoje glave.
Razgovarao: Savo Drakulić
